Полиуретан је полимер који се састоји од ланца органских јединица повезаних карбаматним везама. Користе се за прављење флексибилних и чврстих пена, издржљивих еластомера и лепкова високих перформанси, синтетичких влакана, заптивки, подлога за тепихе и чврсте пластике.
Флексибилне полиуретанске пене, познате и као полиуретански сунђери, незаменљиви су као удобни материјали у креветима и намештају. Нефлексибилне пене се углавном користе за топлотну и звучну изолацију. Полиуретански производи су често уретанназивају се и. Међутим, не треба га мешати са посебном уретанском супстанцом, познатом и као етил карбамат. Полиуретани се не праве и не садрже етил карбамат.
Полиуретански материјал у историји
Први пут га је синтетизовао немачки научник Ото Бајер 1937. године и добијен је реакцијом диизоцијаната са диолом.
Ако у околини има воде, део диизоцијаната полимеризује са диолом, док мали део реагује са излазом воде и гаса (угљен-диоксида), формирајући порозну полиуретанску структуру (пенасту или сунђерасту структуру). На крају периода сазревања (24-72 сата) добија се веома јака полимерна структура. Касније су диоли замењени полиоли са већом молекулском тежином, полиетерском или полиестерском структуром. Тако формиран полиуретан ствара јачи и флексибилнији еластомер.